Udate žene vole seks, a saznajte šta ih najviše pali

Dating > Udate žene vole seks, a saznajte šta ih najviše pali

Click here: ※ Udate žene vole seks, a saznajte šta ih najviše pali ※ ♥ Udate žene vole seks, a saznajte šta ih najviše pali

Svi su bili vojnici u rimskoj vojsci i verovali su u Isusa Hrista. Prema njegovim rečima, neotkrivena afera muškarcu omogućava da zadrži vezu i emotivnu intimnost, a čak i ako ga uhvate, takva opravdanja uzvišenija su nego da kaže da je namerno varao.

Nakon Puškinove smrti, kao da je i Gogolj umro. Pred njim dan hoda, širi se strava, njegovim tragom putuje slava. Kritike koncerata su vrlo uzdržane i grupi prvi put posle četiri godine ide osetno slabije. POTJERA Ostade lija, misli se: — Vraga, što mu je kuća toliko draga? Kad razgovarate s Blizancima, nemojte očekivati da ćete doći do riječi. Sva ta natprirodna bića, kao što su veštice, đavoli, vile, rusalke toliko su srođeni sa seljacima, da ponekad izgleda kao da su im oni stari poznanici.

No, ima i onih za koje se smatra da su nastale na našem području, poput šljive Ranke ili šljive Dragačevke. Optička iluzija je iluzija uzrokovana nesavršenošću naših osjetila, neke zbog tromosti oka, a neke zbog specifičnog rada našeg moga.

Neke stvari koje muškarci vole kod žena više od fizičkog izgleda - To je takav udarac od kojeg će joj biti potreban čitav život da se oporavi.

Belopalančani prave i rakiju od autentične sorte šljive — žltice, a šta tek reći za zimnicu čiji se neponovljivi ukusi kriju iza jedinstvenih naziva: živa turšija zasipana odvarkom od tikve, ćisel beli luk za zimu i slične. Za punjenje vrtki sa žitom potrebno je: 200 g pšenice 2 glavice crnog luka praziluk 50 ml ulja so 8 suvih paprika vrtki 1 kašika tucane suve paprike vrtke Skuvati pšenicu. Upržiti na ulju sitno seckani crni luk, dodati seckani praziluk i malo soli. Kad se luk uprži, dodati kuvano žito i kašiku tucane suve vrtke, propržiti još 2-3 minuta. Suvu papriku očistiti od semena, potopiti desetak minuta u mlaku vodu, ocediti je. Nakon toga, papriku puniti nadevom od žita i ređati u zemljanu posudu. Naliti vodom da ogrezne, kuvati na laganoj vatri oko 1 sat, a zatim zapeći u rerni. Nastala je kao rezultat specifičnih agroekoloških uslova belopalanačke kotline u kojoj se gaji od davnina. Zahvaljujući starim baštovanima održala se do današnjih dana, te je tako i danas nezamenjiva u pripremi tradicionalnih jela belopalanačkog kraja. Upotrebljava se u svežem stanju, a još više nakon sušenja. Proja sa suvom paprikom Vrtkom Način pripreme Oprljenih i usitnjenih 6-7 vrtki propržiti na šoljici ulja, zatim ih prohladiti. Pomešati 12 kašika projinog brašna, polovinu litra mleka, 200-300 grama punomasnog ovčijeg tvrdog sira, tri jajeta i kesice praška za pecivo. Pripremljeni sadrćaj umešati sa usitnjenim vrtkama. Sipati proju u uljem podmazanu posudu i peći na srednjoj temperaturi oko 30-tak minuta. Konzumiranje: Služi se kao toplo predjelo sa kiselim mlekom ili jogurtom. U parkovima, voćnjacima, u gradovima i selima, svugde gde ima trešanja, okuplja se i staro i mlado, donosi se hrana i muzika i zajedno svi učestvuju u jednom od najneobičnijih običaja. Stoga je Hanami običaj izuzetno važan za ovu istočnjačku zemlju. Cilj je naći najbolje mesto ispod neke rascvetale trešnje, pa se često dešava da jedan ili nekoliko članova grupe dođu uveče u park, ili u voćnjak u kome ima rascvetalih trešanja, samo da zauzmu što bolje mesto za svoje prijatelje, kolege, članove porodice — koji će se tu okupiti tek sutradan popodne. Dok traje hanami, zapostavljaju se neki radni zadaci, odlažu neke obaveze, čini sve da se provede što lepše i isprati taj prelepi cvet kratkog trajanja, ali neverovatne lepote. To ipak ne umanjuje misticizam jedne od najstarijih tradicija u zemlji izlazećeg Sunca. Čitanje dečjih knjiga je neizostavni deo detinjstva, iako svakako privlače pažnju i odraslih. Pored zabave, tradicionalne priče i bajke su najbolji način da decu naučimo važnim lekcijama i da ih pripremimo za odraslo doba. Promovišu brojne moralne i kulturne vrednosti, važno su sredstvo socijalizacije, motivišu i inspirišu na pozitivne akcije. Brojni roditelji ali i autori, smatraju da je puko čitanje sasvim dovoljno za formiranje ličnosti i moralnog karaktera, pa čak i da nije poželjno da roditelj pojašnjava poentu i poruku priče, jer je akcenat isključivo na dečjoj mašti. Tek kada su istraživači uzeli stvar u svoje ruke, takve pretpostavke i očekivanja su dovedeni u pitanje. Prvo se pokazalo da razumevanje teksta zavisi od veštine čitanja i prethodnog znanja o svetu. Čitalac n, već aktivno koristi prethodno znanje i strateški konstruiše značenje teksta, uklapa ga u svoje. Ukoliko je tema poznata, tekst se mnogo lakše shvata, a što je dalja od dečjeg uma, veće su šanse da ga , ili kako bi ih uklopili u postojeće šeme. Iako su neki odgovori bili slični odraslim, većina se razlikovala. Imali su svoje lične interpretacije, i svakome se priča obraćala na drugačiji način. Postoje individualne razlike među čitaocima- psihološke, emocionalne, kulturne, socijalne- koje utiču na razumevanje tekste. Uostalom, kao i kod odraslih. Isto tako, i moralne poruke zavise od moralnog razvoja i veštine čitanja. To je ono što možemo da pripišemo samom čitaocu, ali šta je sa sadržajem priča? U ovom istraživanju, uzorak su činila deca uzrasta od tri do sedam godina. Upravo oko se javlja osnovno razumevanje laganja, iako je potrebna još skoro decenija da u tom pogledu dostignu zrelost, tj da budu u stanju da uzmu u obzir i namere, moralne vrednosti i kontekst, kako bi odlučili da li je nešto laž ili ne. Kako deca rastu, počinju da razlikuju laži od slučajne greške, nagađanja, preterivanja, sarkazma i ironije. Polazeći od toga da su klasične priče odlično sredstvo za lekciju o iskrenosti, i da je ovo ujedno najpogodniji uzrast, Kang Lee i saradnici su poredili efikasnost klasičnih moralnih priča u prenošenju ovih važnih poruka. Mali ispitanici su pozvani da učestvuju u zadatku o laganju gde treba da prikriju svoj prestup. Igrali su igru u kojoj je trebalo da pogode koja je igračka u pitanju samo na osnovu zvuka koji proizvodi. Tokom igre, eksperimentatori bi ih ostavili same po jedan minut, uz upozorenje da za to vreme ne vire i ne gledaju u sakrivenu igračku. Unapred se zna da je za decu ovo veoma primamljiva situacija i da malo ko od njih odoli da ne vara. Pre nego što su ih upitali da li su tokom njihovog odsustva virili, pročitali su im jednu od tri priče plus kontrolnu priču za četvrtu grupu : bajku Pinokio— koja govori o negativnim posledicama laganja, jer njegov nos svaki put postaje sve veći; basnu Dečak koji je vikao vuk— koja opet promoviše negativne posledice laganja, jer je dečak toliko lagao da mu niko nije poverovao onda kada ga je vuk stvarno napao; anegdotu Džordž Vašington i trešnjino drvo— koja se razlikuje od ostalih priča jer naglašava pozitivne posledice iskrenosti. Džordž govori istinu o tome kako je posečeno trešnjino drvo, i otac ga pohvali za iskrenost. Rezultati su pokazali da bez obzira na uzrast, ni Pinokio ni Dečak koji je vikao vuk nisu uspeli da smanje laganje, dok priča o Džordžu jeste. Čak i onda kada je ova anegdota izmenjena tako da naglašava negativne posledice laganja, efekat promovisanja iskrenosti se izgubio. Suštinska razlika je u tome što samo anegdota o Džordžu motiviše decu da budu iskrena. Očigledno je efikasnije stavljati akcenat na iskrenost nego naglašavati negativan uticaj laganja, iako i sami roditelji obično rade suprotno. Kažnjavaju laži a mnogo manje nagrađuju iskrenosti, misleći da tako najbolje uče decu da nije lepo lagati. Ako se osvrnemo na laganje uopšte, treba imati u vidu da postoje dva tipa laži. One koje su po prirodi prosocijalne, kojima želimo da pomognemo drugima a ne da im nanesemo štetu pravimo se da nam se poklon dopada kako ne bismo povredili tuđa osećanja , i one koje su antisocijalne, koje krše moralna pravila je nam donose korist na štetu drugih. Upravo ove druge laži se trudimo da obeshrabrimo još u najranijem detinjstvu, ali i one mogu biti normalan deo dečjeg emocionalnog i intelektualnog razvoja. Ne moraju biti odmah ocenjene kao ozbiljan problem u ponašanju. Prva laž u životu deteta može nam biti odličan pokazatelj razvojnog dostignuća, jer označava dečje otkiće da im se mišljenje razlikuje od mišljenja roditelja. Inteligencija, teorija uma, nezavisnost, perspektiva, radna memorija, emocionalna kontrola i mnogi drugi psihološki procesi višeg reda potrebni su da bi dete bilo u stanju da upotrebi laž. Antisocijalne laži smanjujemo vremenom vaspitanjem i promovisanjem pozitivnih posledica iskrenosti, a to ćemo najbolje učiniti ukoliko i sami pružimo odgovarajući model ponašanja- iskrenošću, pouzdanošću i poverenjem. Nešto tako milo i čedno na našem jeziku nije napisano. Ježurka Ježić, čudljivi usamljenik s bodljama kao jamcem svoje nezavisnosti, jedno je malo šumsko božanstvo. O njegovoj logi pod kladom Ćopić je napisao zanosnu himnu. To je apoteza o kući kao vrhunskom utočištu. Ko pročita ovu poemu, ne može sresti ježa a da se ne osmjehne Ćopićevim osmjehom. Lovom se bavi često ga vide, s trista kopalja na juriš ide. I vuk i medo, pa čak i — ovca, poznaju ježa, slavnoga lovca. Jastreb ga štuje, vuk mu se sklanja, zmija ga šarka po svu noć sanja. Pred njim dan hoda, širi se strava, njegovim tragom putuje slava. LIJINO PISMO Jednoga dana, vidjeli nismo, Ježić je, kažu, dobio pismo. Medeno pismo, pričao meca, stiglo u torbi poštara zeca. Evo ti pišem iz kamenjara guskinim perom. Dođi na ručak u moju logu, požuri samo, ne žali nogu. Sa punim loncem i masnim brkom čekat ću na te, požuri trkom. Ježurka Ježić lukavo škilji, pregleda bodlje i svaku šilji. Pred kućom- logom, kamenog zida, Ježurka Ježić svoj šešir skida, klanja se, smješka, kavalir pravi, biranom frazom lisicu zdravi: — Dobar dan, lijo, vrlino čista, klanjam se tebi, sa bodlja trista. Nek perje pijetla krasi tvoj dom, kokoš nek sjedi u loncu tvom! Guskino krilo lepeza tvoja, a jastuk meki patkica koja. Živjela vječno u miru, sreći, nikada lavež ne čula pseći. I još ti ovo na kraju velim: ja sam za ručak trbuhom cijelim! Otpoče ručak čaroban, bajni. I jež i lija od masti sjajni. Jelo za jelom samo se niže, Ježurka često zdravicu diže: u zdravlje lije i njene kuće, za pogibiju lovčeva Žuće. NOĆ Evo i noći, nad šumom cijelom nadvi se suton sa modrim velom Promakne samo leptiri koji i vjetar noćnik listove broji. Utihnu šuma, nestade graje, mačaka divljih oči se sjaje. Skitnica svitac svjetiljku pali, čarobnim sjajem putanju žali. RASTANAK Ježić se diže, njuškicu briše. Dobro je bilo, na stranu šala, lisice draga, e, baš ti hvala. Šušte i šumom jež mjeri put, kroz granje mjesec svijetli mu put. Ide jež, gunđa, dok zvijezde sjaju: — Kućico moja, najljepši raju! POTJERA Ostade lija, misli se: — Vraga, što mu je kuća toliko draga? Još ima možda od perja pod, pečene ševe krase mu svod. Ta kuća, vjerujem obiljem sja. Poći ću, kradom da vidim ja. VUK Požuri lija, nečujna sjena, paperje meko noga je njena. Dok juri tako uz grobni muk, pred njom na stazi, stvori se vuk. Poći ću s tobom jer volim šalu, hoću da vidim ježa — budalu! Moje mi njuške, svoju bih dao za gnjile kruške. Divlja se svinja u njojzi banja, pospano škilji i — jelo sanja. Tako mi sala, za pola ručka ja bih ga dala! Poći ću s vama jer volim šalu, hoću da vidim ježa- budalu! PRED JEŽEVOM KUĆICOM Svi jure složno ka cilju svom, kuda god prođu — prasak i lom! Pristigli ježa, glede: on stade kraj neke stare bukove klade. Pod kladom rupa, tamna i gluha, prostirka u njoj od lišća suha. Tu Ježić uđe, pliva u sreći, šušti i pipa gdje li će leći. Namjesti krevet, od pedlja duži, zijevnu, pa leže i noge pruži. Sav blažen, sretan, niže bez broja: — Kućico draga, slobodo moja! U tebi živim bez brige, straha i branit ću te do zadnjega daha! TRI GALAMDžIJE Medvjed i svinja i s njima vuja grmnuše gromko prava oluja: — Budalo ježu, bodljivi soju, zar tako cijeniš straćaru svoju?! Koliba tvoja prava je baba, krov ti je truo, prostirka slaba. Štenara to je, tijesna i gluha, sigurno u njoj imaš i buha! Kućicu takvu, hvališo mali, za ručak dobar svakom bi dali! Rekoše tako, njih troje, ljuti, dok mudra lija po strani šuti. JEŽEV ODGOVOR Diže se Ježić , oči mu sjaje, gostima čudnim odgovor daje: — Ma kakav bio moj rodni prag, on mi je ipak mio i drag. Prost je i skroman, ali je moj, tu sam slobodan i gazda svoj. Vrijedan sam, radim bavim se lovom i mirno živim pod svojim krovom. To samo hulje, nosi ih vrag, za ručak daju svoj rodni prag! Zbog toga samo, lude vas troje čestite kuće nemate svoje. Živite, čujem, od skitnje, pljačke i svršit ćete — naopačke! To sluša lija, pa sudi zdravo: -Sad vidim i ja, jež ima pravo! To re e, klisnu jednom ćuviku, a ono troje digoše viku: — Jež nema pravo, na stranu šala: a i ti, lijo, baš si — budala! KRAJ Šta dalje bješe, kakav je kraj? Priča uči to, potanko, znaj. Krvnika vuka, jadna mu majka umlati brzo seljačka hajka. Po šumi danas, bez staze, puta Ježurka Ježić lovi i luta. Vještak i majstor u poslu svom, radi i čuva rođeni dom. Tako nešto nije se nigde nikada dogodilo. Najčitaniji i najomiljeniji pisac, najpoznatiji lik, najstarije dete naše zemlje, najzdraviji sin srpskog jezika, najduži smeh Beograda — Branko Ćopić, krenuo je iz kuće u svoju poslednju šetnju. Svi su ga prepoznavali, retko se ko nije okrenuo za njim, mnogi šeširi su podignuti da ga pozdrave. Niko nije znao kuda se zaputio. A zaputio se na poslednje mesto, poslednjih ljudi koji nemaju ništa od onoga što je on imao. A oni su nadirali u suprotnom pravcu: u bitku za hleb i krov nad glavom. Prijatelji su znali njegove poslednje brige: da neće imati za kiriju i za hleb, da će mu zapaliti kuću, i oterati ga na robiju. A bio je poslednji koji je imao razloga da brine za sebe. Ali je brinuo kako će preživeti Nikoletina Bursać, Jovica Jež, Jovandeka Babić, Vuk Bubalo, Pepo Bandić, Stanko Veselica, i toliki drugi koje je doveo na svet. Branko Ćopić nije imao druge dece. Bila je to briga malo teža od one Balzakove: za koga udajemo Evgeniju Grande? Svet za koji se osećao odgovornim razdešavao se na njegove oči. U njemu se više nije mogao snaći ni novi Štrbac, zvani Nikoletina, ni domisliti nijedan um, ma koliko se pravio lud, ni spasiti duša makar ukrivena u stotine kožuha. U tuđem svetu pomeo se i Branko Ćopić. U jedno vreme koje je nadmudrilo Davida Štrpca. Izbio je iz njega strah koji je morao izbiti. Ko na njegovom mestu još negde na svetu strahuje takve strahove. Verovao je da su mu za najveću krivicu i neoprostiv greh uzeli posetu Hristovom grobu. Tu su ga uočili i protiv njega se urotili organi gonjenja celoga sveta. Nešto ranije je iz pisma Ziji Dizdareviću provirila dželatova kapuljača. Streljanje Branka Ćopića je prizor kojim je krunisan naš vek. Onaj isti most pod kojim je, kažu, nepoznati dečak ispod Grmeča prespavao svoju prvu noć kad je stigao u Beograd. Onaj za koga se to nikad nije ni mislilo. Krug se sklopio i smanjio: kao da u međuvremenu nije ništa bilo. Smrt Jesenjina i Majakovskog je potresla svet. Javnu smrt Branka Ćopića u po bela dana na najvećem mostu u centru glavnog grada kao da smo sakrili od sebe. A on kao da se sklonio od onoga što nas čeka. Nižu gimnaziju je završio u Bihaću a učiteljsku školu je pohađao u Sarajevu, Banja Luci i Karlovcu. Filosofiju i pedagogiju studirao je u Beogradu. Branko Ćopić spada među najplodnije pisce srpske savremene književnosti. U toku svog dugog stvaralačkog rada, koji je trajao više od pola veka, stvorio je književno delo koje vremenski i tematski obuhvata veliko razdoblje novije istorije srpskog naroda — od perioda između dva svetska rata do osme decenije ovog veka. U prvom periodu stvaralaštva Ćopić je pripovedao o ljudima svog zavičaja, o njegovom tegobnom životu pritisnutom siromaštvom i svakojakim nepravdama. U drugom periodu u njegovom književnom izrazu došlo je do sadržajnog poistovećenja književno-estetskih i idejno-revolucionarnih ciljeva, kada je Ćopić bio ovenčan slavom najpopularnijeg partizanskog pisca, da bi u trećem periodu došlo do izražaja razočarenje u stvarnost socijalistickog društva, što je potisnulo ideološku tendenciju i inteziviralo emocionalne sadržaje i lirski karakter njegove slike sveta. Objavio još desetak zbirki pripovedaka to su: Priče partizanke, Surova škola, Ljudi s repom, Veliki prijatelj hromog dečaka, Doživljaji Nikoletine Bursaća, Bosonogo djetinjstvo, Gorki med, Bašta sljezove boje. Brankova dela su prevođena na engleski, nemački, francuski, ruski jezik. Bio je član SANU i Akademije nauka i umetnost BiH. Šaleći se, često je govorio da je i on stradao na Vidovdan, kada su izginuli i svi kosovski junaci. NIN-ovu nagradu dobio je 1958. Redovni član SANU postao je 1968. Mora da bude napravljena od zemlje jer sve što je rođeno u Panonskoj ravnici, rođeno je iz zemlje i Sunce nam se u Vojvodini iz zemlje rađa i u zemlju po počinku odlazi. Naša, vojođanska kuća, mora da ima visok i veliki odžak poput jarbola na brodu koji priziva ptice selice i savija gnezda rodama. Streha mora da bude dovoljno duboka da prihvati lastavice koje istu kuću od zemlje prave. Mi mirišemo na zemlju, zemlja je duboko pod našom kožom i zato sve što je vezano za zemlju nameće nam se kao sudbina. Poštujući Panonsku ravnicu gradimo domove koji su tromi, teški, životni i inspirativni, domove koji liče na mače koje spava pored ognjišta. Narav nam je ista takva, mi lale volimo da je sve oko nas sporo, nigde ne žurimo ali uvek stižemo, radimo temeljno i sa smehom na brku i ljubavlju u srcu. Prihvatamo promene otvorenog srca, ali u duši ipak su nam draže naše dedovine. Naše kuće, od slame i blata, grade ljudi svojim rukama i dahom a ne superobučeni preduzimači, mi pletemo trsku i pričamo priče, okrećemo leđa najjačim vetrovima i ušuškavamo se u toplinu paorske peći. Volimo hladovinu, onako kada se u sred leta ogrnete dunjom, jer je u sobi od naboja uvek sveže. Sve nam je nekako stabilno, mi ne gradimo zidove od 15 cm sa super izolacijom od stiropora, mi gradimo prave zidove od pola metra, tada smo samo sigurni da nas košave neće produvati, zima ohladiti a topla leta previše ugrejati. Naše kuće imaju kong, gonak, gonk, sve jedno je reći, zavisi u kom delu Vojvodine ste se našli. To je mesto okupano svetlom, koje čuva zid naše kuće od preterane vlage, blago uzvišen kao pozivnica za ulazak u dom. To je mesto, ponekad otvoreno, ponekad zastakljeno gde nam počinje i završava se dan, na njegove zidove stavljamo stare šerpe u koje sadimo muškatle, petonije i zevalice i puštamo čuvarkuću da izraste iz pukotine na zidu od zemlje, tu sušimo paprike, krompir i luk sveže ubran iz bašte, i gonku sve miriše na selo. Klupa ispred kuće je mesto odakle posmatramo svatove koji prolaze kroz selo, to je mesto gde po noći šapuću mladi zaljubljeni parovi, to je mesto gde se krišom ostavljaju poruke i cveće za devojke, to je mesto gde nedeljom popodne sedimo i grickamo štrudle, jer se nedeljom odmaramo i ogovaramo. Klupa ispred kuće je naš, seoski, psihijatar. Pitate se šta još tako čarobno imaju naše, vojvođanske, kuće, rećiću vam, u poverenju. Imaju prozore i senike. Prozori su uvek dvostruki ili trostruki, veličine taman onolike da možete da vidite šta se dešava na sokaku, veličine da vas čuva od spolja a priziva unutra, veličine da vam da dovoljno svetlosti a malo hladnoće i preterane toplote. A senik je mesto na tavanu, prozračno i čisto, to je mesto gde se gricka komadić slame i mašta, mesto gde sve miriše na otavu, na livadu i snove, gde vam se čini da je svet, čitav, ravan, poput vaše zemlje. U tu našu, vojvođansku, kuću ulazite preko kapije, kapije je uvek velika, ona glavna, kad se otvori čitav svet ulazi u vaše dvorište, onako velikodušno slobodno, a u dvorištu paorska prašina ko po njoj nije tapkao teško da će razumeti šta ona znači. Otvorena ili zatvorena kapija je znak da ste spremni da u svakom trenutku prihvatite plodove vaših njiva, goste i veselje. Naše, vojvođanske kuće, vredne su, vrednije nego što iko od vas može da zamisli i zato čuvajte ih ili gradite nove, onako od blata iz inata, čuvajte ih za vašu decu, jer iako su poslednjih decenija bile zapostavljene, njihovo vreme ponovo dolazi. One su besmrtne poput naše tradicije i zato čuvajmo ih, te naše Vojvođanske kuće. Mladence slave supružnici u prvoj godini braka, oni koji su se venčali posle 22. Na taj dan mladenci u svoj dom primaju goste, koji im donose poklone. Toga dana mlade domaćice pokazuju svoje umeće i spretnost. Mladenci su posvećeni uspomeni na stradanje Svetih četrdeset vojnika, koji su 320. Ovaj praznik je u crkvenom kalendaru obeležen crnim slovom. Mladenci su praznik sa mnogo običaja u Srpskom narodu. Na ovaj dan žene ustaju rano i mese četrdeset kolačića, koji se nazivaju mladenčići, i simbolizuju dug, srećan i sladak život. Mladenčići se premazuju medom, domaćice ih nude deci i svima koji dođu u kuću pre podne. Posećivanje mladenaca i donošenje poklona, običaj je modernih dana, koji je nastao u gradu, ali ga je i selo veoma brzo prihvatilo. Smatra se da bi na Mladence trebalo da dođu svi oni koji su bili na svadbi, ali je u praksi ipak drugačije. Mladencima toga dana u goste dolazi samo najuža porodica i prijatelji. Valja napomenuti i da Mladenci uvek padaju u vreme posta, tako da i gozba koja se sprema toga dana mora biti posna zbog zdravlja i napretka dece mladih supružnika. Od navedenih sastojaka umesiti testo dodati i malo mlake vode , ostaviti da nadođe pola sata, a potom razvući testo i modlom vaditi 40 krofnica. Kad se prohlade, premazati medom i mladenčići su spremni za posluženje gostima na taj dan. Slavite svoj novi način života onako kako samo vi znate! Ne dopustite nikome da vam bira goste, meni ili stolnjake. To je jedna od lepota braka! Uživajte u svakoj kašičici meda koju vam brak nudi, bar dok možete! Mladence slave supružnici u prvoj godini braka, oni koji su se venčali posle 22. Na taj dan mladi tek venčani u svoj dom primaju goste, koji im donose poklone i na taj način pomažu na početku njihovog braka i života. Mlade domaćice dočekuju goste i pokazuju svoje umeće i spretnost. U slavu hrabrih hrišćana Mladenci su posvećeni uspomeni na stradanje Svetih četrdeset vojnika jednog puka u gradu Sevastiji, koji su 320. Svi su bili vojnici u rimskoj vojsci i verovali su u Isusa Hrista. Zbog svoje vere, ovi hrabri hrišćani su najpre bičevani, a zatim i bačeni u tamnicu. Ubrzo su izvedeni pred vojni sud. Pogubljeni su bacanjem u jezero nadomak grada. Praznik je u crkvenom kalendaru obeležen crnim slovom u spomen na njih. Dan kada se crkva priseća četrdesetorice Svetih mučenika sevastijskih, u narodu je poznat pod nazivom Mladenci. Na ovaj dan se proslavljaju mladenci jer su stradalnici bili mladići. Dvadeset drugi mart je posvećen njima i zbog venaca kojima su mučenici ovenčani venčani ljubavlju Hristovom. I na venčanjima u crkvi, na glave mladenaca se stavljaju venci, koji imaju trostruku simboliku: carski venci — svaki čovek je car u svom malom carstvu u svojoj kući, mučenički venci — jer u braku treba podnositi žrtve i venci besmrtne slave — u Hristovom carstvu. Ovim se ukazuje na to da supružnici treba jedno drugom da budu verni, kao što su sevastijski mladenci bili verni Hristu i da tu vernost i ljubav nikakvo iskušenje ne može i ne sme da savlada. Starinski običaji Mladenci su praznik koji obiluje brojnim običajima. Na ovaj dan žene ustaju rano i mese četrdeset kolačića, koji se nazivaju mladenčići i koji simbolizuju dug, srećan i sladak život. Peku ih, premazuju medom, nude decu i sve koji pre podne dolaze u kuću. Kolačići mogu biti kružnog oblika, ali i u obliku noža, makaza, sablje, ovce, pileta. Stariji tvrde da pre Mladenaca nije dobro jesti ništa što je izniklo posle nove godine. Na Mladence je dobro jesti med, kuvanu koprivu i zelje da bi se očistila krv. Posećivanje mladenaca uz obavezno nošenje poklona običaj je modernih dana koji je nastao u gradu, ali ga je selo veoma brzo prihvatilo. Smatra se da na Mladence moraju doći svi koji su bili na svadbenom veselju. Čak i oni koji su bili pozvani na svadbu, a nisu joj prisustvovali, obavezni su da dođu na Mladence. Međutim, u praksi je to drugačije. Bračnom paru koji slavi Mladence u goste uglavnom dolazi najuža porodica i prijatelji. Moderni običaji Iako se po tradiciji ovaj praznik slavi u kući mladenaca, nije neobično da mladenci ili njihovi roditelji zakupe salu u restoranu. Ranije je to bilo nezamislivo, ali mnogi novi običaji slede primer svadbenih ceremonija i održavaju se u iznajmljenim prostorima. Nov način praznovanja zahteva nova pravila, kojima se moraju prilagoditi i mladenci i gosti. Dok je ranije defile gostiju kroz stan ili kuću mladenaca mogao trajati praktično ceo dan, i za goste, osim pristojnosti i domaćeg vaspitanja, nije bilo nikakvih vremenskih ograničenja, u restoranima vreme zakupa je uvek precizirano i ograničeno. To zahteva od gostiju da dođu u predviđeno vreme, a mladencima nameće obavezu da goste unapred obaveste o vremenu i mestu održavanja slavlja. Nekad nije bilo potrebno obaveštavati poznanike i prijatelje o tome gde ćete biti u vreme Mladenaca, jer se to jednostavno znalo. Danas to u većini slučajeva izgleda drugačije i zato su mladenci prinuđeni da šalju pozivnice kao za svadbu, što daje sasvim novu dimenziju običaju. Nekadašnje posluženje pretvara se u gozbu ili, još češće, u običan kafanski jelovnik sir, kajmak, pršuta, proja, čorba, pečenje, salata. Šta se desilo s nedeljom? Juče sam je celog dana tražio i nigde nisam mogao da je nađem. Nekad je, sećam se, svaka nedelja bila praznik, oblačila se bela košulja i prale se uši i vrat. Nedeljom se išlo na porodične ručkove posle kojih su svi dremali, razbacani po stanu kao nasukani kitovi, i tek bi nas miris crne kafe budio iz te omamljenosti. Ustajali smo polako, pažljivo, ništa nije smelo da bude brzo i naglo. Nedelja je bila dan sporosti, dan lenjosti, dan koji se provodio tako kao da mu ništa nije prethodilo ili kao da se ništa neće desiti posle njega. Ne znam na šta je on mislio kada je napisao taj stih, ali to je za mene najlepši opis nedelje. One druge nedelje, kakva je nekada bila, a ne kakva je sada i kakva je bila kada sam juče izašao iz kuće. Nekada nedeljom nisu radile radnje. U stvari, do deset se u nekim prodavnicama mogao kupiti hleb, mleko i pogačice, a bili su, takođe do deset, otvoreni i kiosci za prodaju štampe. Sve ostalo je bilo zatvoreno i uživalo u nedeljnom miru. Na pijacu se išlo subotom. To je bio pravi dan za kupovinu paprika, lubenica i kajmaka. Nedeljom se odlazilo na pijacu samo u slučaju da vas je nešto sprečilo u subotu. Uostalom, nedeljna ponuda na pijaci je pružala bledusliku u poređenju sa subotnjim obiljem. Nedelja je bila dan za izlet. Penjali smo se na Avalu kao da osvajamo Mont Everest, a onda smo trčali nizbrdo sve dok se ne bismo umorili. Nedeljom je podnevni mir u dvorištu duže trajao. Nismo igrali fudbal, nismoudarali loptom u zid. Ćutali smo čak i dok smo igrali klikere. Tek kasnije popodne, kada se suton već prikradao preko neba, počinjali smo da govorimo glasnije i slobodnije, mada ni tada nisu naši glasovi odjekivali kao tokom drugih dana. Nedelja je bila spor dan. Dan kada su u celom gradu u podne složno zveckale kašike za supu, kada su ulice bile puste, a vozila gradskog saobraćaja prazna. Prošlost je bila užurbana subota, koju je trebalo što pre smetnuti sa uma; budućnost je dolazila sa ponedeljkom, strašnim danom, koji je predstavljao početak nove jednolične radne nedelje. Nedelja je bila kao rajska bašta, dan između stvarnosti i snova. Dan u kojem je sve moglo da počne, a ništa nije moralo da se završi. Čardak ni na nebu ni na zemlji. Međutim, kada sam juče izašao napolje, pomislio sam da je četvrtak, ili petak, ili bilo koji dan. Naime, sve radnje su bile otvorene: piljarnica, bakalnica, čak i apoteka. Jedino banka nije radila. Međutim, to i ne očekujem od banke, jer banke svugde rade manje od svih drugih. Ako i banke počnu da rade nedeljom, biće to znak da uskoro dolazi propast sveta. Nek propadne, nije šteta… Onda sam počeo da tražim nedelju. Zavirivao sam u razne zgrade, prošetao sam pored reke, pitao sam ljude koji su čekali na autobuskoj stanici, zatim mladiće i devojke sa slušalicama na ušima, ali niko nije znao da mi odgovori. Slegali su ramenima i gledali me pogledima koji su pokazivali da ne razumeju šta ih pitam, kao da je nedelja zaboravljen i mrtav jezik, razumljiv samo nekim lingvistima i arheolozima. Lepa je nekad bila nedelja. Ujutru se duže spavalo, kasnije se doručkovalo i svako je smeo da odugovlači koliko god želi. Nedeljom se išlo na fudbalske utakmice, zatim u šetnje pored reke, a onda,pred kraj dana, naručivale su se palačinke sa čokoladom i orasima. Veče se šunjalo preko neba, ali niko na to nije obraćao pažnju jer smo znali da je nedelja dan drugačiji od svih dana i da se, u stvari, nikada ne završava. Ali onda se nešto desilo i nedelja je nestala. Ma šta mi radili, ma koliko pokušavali, ne uspevamo da je nađemo. Sakrila se negde, uvređena i zastrašena od mogućnosti da je neko natera da promeni ime. Otišla je negde gde se još uvek poštuje jednostavan nauk: šest dana radi, a sedmog se odmaraj, čitaj knjige, piši pesme, otiđi u prirodu, budi nešto drugo, nešto različito od onoga što si ostalih šest dana. Budi drugačiji tog dana da bi ostalih dana bio uvek isti. Nađi neku sporu pesmu i slušaj je celog dana. Izložba je nastala kao plod višegodišnjeg istraživanja stručnjaka beogradskog Prirodnjačkog muzeja na terenima širom Srbije. Procena je da na teritoriji Srbiji egzistira tri stotine, dok je na ovoj izložbi publici prezentovano tek 64 starih i autohtonih sorti jabuke, kruške i šljive. Jedan deo izložbe posvećen je upotrebi jabuke i šljive u narodnoj tradiciji i običajima kod Srba, a predstavljeni su i sveži plodovi voća, kao i herbarski materijal Zbirke voća Prirodnjačkog muzeja, umetnički crteži plodova, autorske fotografije voća sa motivima sela, etnološki eksponati upotrebnih predmeta vezanih za voće, rakiju… Srbija spada u retke zemlje sveta sa izuzetno pogodnim geografskim uslovima, odgovarajućim zemljištem i pogodnom klimom za uzgoj voća. Ti istinski darovi naših predaka, danas se retko mogu videti ne samo na našim trpezama, pijačnim tezgama i trgovinskim policama, nego sve ređe krase naše okućnice, dvorišta, voćnjake, obronke planina ili doline reka. Osim za zdrave plodove i voćne prerađevine, siromašniji smo i za lepotu predela i bogatstvo ekosistema. Deo je naše tradicije, nasleđa, nematerijalne baštine i našeg kulturnog identiteta. Stare, autohtone i nestajuće vrste voća značajne su i kao nosioci mnogih osobina značajnih za gajenje voća, među kojima su prirodna otpornost prema bolestima i nepovoljnim uticajima životne sredine, kvalitet i trajnost, ukus, boja i aroma plodova… Jabuka, kruška i šljiva su postale istinsko blago našeg područja, bez obzira što se o njihovom poreklu još uvek govori na bazi pretpostavki da su ovde donošene sa drugih geografskih prostora u raznim epohama, tokom mnogobrojnih migracija. No, ima i onih za koje se smatra da su nastale na našem području, poput šljive Ranke ili šljive Dragačevke. Svakako da ova oblast zahteva detaljna i naučna istraživanja, no najvažnije u ovom vremenu je prikupljati, obraditi, zabeležiti i sačuvati ovo blago za buduće generacije. Aleksandra Savić, viši kustos Prirodnjačkog muzeja iz Beograda,autor izložbe i Suzana Mijić, direktorka Muzeja rudarstva i metalurgije To upravo radi Prirodnjački muzej iz Beograda, koji deo tog nacionalnog blaga, prikuplja, obrađuje i čuva u svojoj Zbirci voća. Dobro došla, draga deco! Neka vam je srećna škola! Donosim vam puno sreće i jabuka puna kola: Narandžaste i rumene, bele, žute i crvene! Nemam noža, ni tanjira! Svak po jednu neka bira! Svaka od njih — razne boje ima lepo ime svoje: Gospođinke i budimke, i podrinjke i dobrinjke. I malinke i maslinke, arnautke i prokupke, carke, šarke i arapke, bećanlije, ciganlije, šećerlije, šerbetlije, senabije, đulabije, ovajlije, popadije, pamuklije, zvorniklije, poskurije i zlatije, pepeljuše, rebeljuše, kolatuše i mekuše, kiseljajke, koturajke, i perajke i đulajke, džemurlike, šarenike, rumenike, belunike, i srčike i bedrike, barizovke i banovke, grgusovke i mitrovke, šumatovke i tetovke, okruglice, mađarice, i sitnice i ružice, i limunke i sladunke! Jastrepčanke, kadumanke, timočanke i trnjaktse, pegavulje i šarulje, i zimkulje i dugulje, kolubarke i kopljarke, zaječarke i zvečarke i lešnarke i maslarke i erdeljke i žuteljke! Kolačare i kožare i grožđare i projare, nikolaje i sretnaje! Ilinjače, medenjače, ivanjače i zemnjače, petrovače, vidovače, simkovače i tikvače, kolajnače, prosenjače, tanjirače, gradinjače, ovrljače, kotrljače, i slatkače i rebrače, mirisavke i resavke! Sve su divne, sve su sveže ko ubrane jutros s grana! Ja sam vam ih, deco, sabro sa svih naših srpskih strana. Najvrednijem đaku biće ona kao krv rumena! A najveću daću onom ko zapamti sva imena! Nakit je korišćen kako da ulepša osobu koja ga nosi, tako i da ukaže na njen položaj, stalež i religioznu pripadnost. Simbolika nakita kod žena imala je naročito značenje u periodu njene pripreme za udaju, kada se značajno menjao njen društveni status. Sklapanje braka predstavlja jedan od najvažnijih momenata u životnom ciklusu svakog pojedinca. Bračna ceremonija kao obred prelaza iz jednog životnog perioda u drugi, za srpsku ženu u prošlosti odvijao se u tri faze i obuhvatao je tri statusa. Najrečitiji i najočigledniji način da stavi do znanja da se njen devojački život završava je putem načina ukrašavanja. Udavača se tada oblači lepše od drugih mladih devojaka, kiti se cvećem i nosi bogatiji nakit nego ostale žene. To traje do veridbe, odnosno udaje, kada nastupa druga faza prelaznog stanja koje za srpsku nevestu u prošlosti nije bilo vremenski određeno. Trajalo je do rođenja deteta, pa i duže. Posebnost položaja neveste naročito se izražava lepotom i bogatstvom nakita. Naime, ona nosi sav nakit koji je nosila kao devojka, ali još bogatiji i raskošniji. Količina i vrednost nakita koji se priprema za svadbu jasno govori o značaju samog čina udaje i statusa neveste, kada svaka žena možda najviše u životu blista od sreće i zadovoljstva. Najvažniji deo srpskog nevestinskog nakita tokom 19. Rođenjem prvog deteta nevesta skida sa oglavlja jedan deo nakita i tim činom stavlja do znanja da se zauvek odvaja od svoje dotadašnje uloge. Time započinje treća faza, kada nevesta stiče položaj udate žene, koji se u okviru zajednice najviše ceni. Ovaj ukras, koji ima oblik kape bio je obavezan deo nošnje neveste u Šumadiji, Beogradskoj Posavini, Levču, Resavi, Temniču, Timoku, Pomoravlju, okolini Jagodine, zatim u užičkom, čačanskom, rudničkom i valjevskom kraju. Zajedničko svim smiljevcima je da se prave od cveća i novca, a razlikovali su se samo po obliku i veličini. Glavni ukras smiljevca bio je napravljen od raznovrsnog cveća. Za ukrašavanje je korišćen bosiljak, kičica, majčina dušica, nana, rudača i najviše smilje, po kome je ova svojevsna kapa dobila ime. Paunovo perje bilo je posebno cenjeno, jer se verovalo da okca na njemu odvraćaju zle poglede i štite nevestu od uroka. Odmah po venčanju neveste su menjale oglavlje, pa su tako prve godine o blagdanima nosile velike vence, načinjene od kupovnog cveća iskićene raznim perjem. Druge godine, ili po rođenju prvog deteta, neveste su nosile tzv. Običaj je bio da se sa smiljevca poskida novac koji su žene čuvale kao dragocenost, ili su njime ukrašavale oglavlja koje su nosile kao udate žene. Trvelji su bile dve jako debele pletenice upletene od prave ženske kose sa dodatkom vune, ili tuđe kose. Te pletenice su se vezivale tako što se najpre spuste između uha i obraza, a zatim se vrate ispod uha i vežu na potiljku. Trvelje su neveste ukrašavele cvećem, perlama, šljokicama, ukrasnim iglama i nizovima novca. Preko trvelja stavljen je prevez u vidu pravougaonog komada tkanine, koji je zahvatao polovinu temena i spuštao se do polovine leđa. Prevez je kićen niskama novca, bojenim perjem, paunovim perom, praporcima i lančićima sa privescima. Svi ti ukrasi osim dekorativne imali su i apotropejsku ulogu, da zaštite nevestu od zlih uticaja. Fes je bio sašiven od crvene čoje, a oko njega su se obavijale vitice i preveza, odnosno uvrnuta tanka marama sa prstenom u sredini. Preko fesa se nosila tanka prozirna crvena marama, duvak, koja je pokrivala lice, glavu i leđa. Ova kapa produžavala se niz pleća i preko grudi i bila iskićena smiljem i ponekad ružom. Ukov se sastojao od tri ili pet ukovica, ili okruglih filigranskih pločica spojenih lančićem u vidu girlandi, a kuka od tri spojene pločice sa alkama na krajevima kroz koje su se provlačile dve igle. Na vrhu ove kape stajalo je zakačeno paunovo perje sa ogledalcem u sredini. Omiljeno oglavlje, posebno imućnih vojvođanskih nevesta, bila je i kapa zlatara ili zlaćanka. Ove kape imale su izdužen oblik sa dva para traka. Izrađivane su od svile, atlasa, satena ili brokata obično bele, žute ili plave boje. Cela površina kape ukrašena je zlatovezom sa motivima srca, lale i ljiljana. Zlatara se ukrašavala i staklenim kamenjem, šljokicama i staklastim perlicama. U nevestinski nakit za glavu spadale su i naušnice, ili minđuše koje su bile različitih oblika i dekoracije. Minđuše su rađene u tehnici filigrana i ukrašene raznim vrstama poludragog kamenja. Minđuše, kao obavezan deo nakita nevesti, osim ukrasnog karaktera imale su i magijska svojstva, naime verovalo se da mogu da zaštite onoga ko ih nosi. Neveste u Srbiji nekada su obavezno kitile vrat i grudi ogrlicama poznatim pod imenom gerdani, đerdani ili nanizi. Posebno omiljeni bili su đerdani ili dukati sa nanizanim austrijskim, turskim i srpskim srebrnim ili zlatnim novcem, nanizani na vuneni gajtan, tekstilnu i kožnu traku, pa i srebrni lanac. Ovakve oglice od novca imale su ponekad i okvir u sredini za veću paru, koja je predstavljala lepo ukrašeni privezak. Svrha nakita za vrat i grudi bila je prikazivanje materijanog stanja devojke, što je bio jedan od osnovnih kriterijuma u izboru bračnog partnera. Veoma značajan i dekorativan deo ženskog nevestinskog nakita bile su različite vrste pojaseva sa kopčama, paftama, koje su u 19. Veoma popularne su badem kopče, koje, kako sam naziv kaže, imaju oblik badema. Ove i kopče drugih oblika, izrađene su u tehnici filigrana i granulacije, a među njima su poznate pirotske kopče u obliku ploče od srebra ukrašene biljnim motivom i pticama. Lep detalj nevestinske odeće činili su i kožni pojasevi ukrašeni metalnim pločicama, ili okovanim poludragim kamenjem, najčešće ahatom. Srpske neveste nosile su narukvice i prstenje, koji su imali značenje amuleta. Naročitu magijsku snagu imao je prsten, koji je po narodnom verovanju štitio od zlih duhova. Kroz prsten je nevesta trebalo da pogleda svog mladoženju kada je sa svatovima dolazio po nju, kako bi joj bio veran u braku. U ceremoniji venčanja mlada i njen supružnik stavljaju burmu jedan drugom na ruku, koju potom nose celog života, kao simbol trajne, neraskidive veze. Ovaj grad je mesto boja, gde čak i vetar duva u nekoj posebnoj plavo-smeđoj nijansi. Karakterističan je po belim, peskovitim plažama, fantastičnim vodopadima, te po najstarijim kišnim šumama i idiličnim lagunama. Jednostavno, savršeno mesto za zaljubljene. Ako se odlučite da Dan zaljubljenih provedete baš na ovom mestu, domaćini će vam, umesto previše običnog buđenja u odmaralištu, omogućiti da jednu noć provedete na usamljenom ostrvu. Poslužiće vam večeru uz sveće i ostaviti vas da prespavate … u luksuznom krevetu na plaži. Ovo je grad gde noć i dan mirišu na život, onaj stvarni, a na momente i onaj filmski. Ljuto, ukusno i neodoljivo mirisno izvire iz svakog tanjira. Glavna atrakcija Kao Laka, koja privlači turiste na ovoj obali su nesumnjivo rajske plaže. Ovde ćete pored rajskih plaža uživati iu kafićima i šik restoranima, prodavnicama, na masažama, u školama ronjenja, joga centrima. Između ostalog, ronjenje u moru je neverovatna avantura, tokom koje se turisti susreću sa retkom lepotom korala i egzotičnih riba. Tajland je pre svega, zemlja susretljivih i radoznalih ljudi širokog osmeha. Simbol sreće je slon koji će vas pratiti na svakom koraku i nezaobilazna je uspomena sa putovanja po Tajlandu. Brojni kipovi Bude čuvaju mir raskošnih hramova sa pagodama. Upoznaćete neobične vrste voća, a ne treba zaboraviti da je hrana u Tajlandu atrakcija sama za sebe. U zemlji slobode, kako ga još nazivaju, stanovništvo jako poštuje svoju tradiciju pa, za početak, nikada ih nemojte dirati po glavi, čak ni decu, jer veruju da u glavi prebiva duša. Raznolikost Kao Laka je samo jedan od razloga što se putnici godinama vraćaju u ovaj grad, au poslednjih nekoliko godina postao je obećana zemlja za sve one koji veruju u alternativnu medicinu. Zato možete posetiti neki od mnogih centara, pohađati kurs meditacije, utrenirati vaš um i idem na neku čuvenu tajlandsku masažu, koja je postala popularna u celom svetu. Te ogrlice nikad ne skidaju, pa ni za vreme spavanja. Prve dobijaju još kao devojčice od pet godina, a starije žene nose ogrlice od kojih su pojedine teške i do šest kilograma. To je njihova tradicija koje ne žele da se odreknu. U njenoj pripremi moraju da se koriste brašno, so, voda, minimalna količina masnoće i beli šećer, kao i pistaći, a svako parče bi moralo da bude 35 milimetara debljine, navodi TSE. Ustanovljeno je da su nesavesni proizvođači poslednjih godina varali mušterije koristeći alternativne sastojke, poput graška umesto pistaća ili fruktoznog sirupa umesto šećera, piše u saopštenju. Oko porekla baklave godinama su se vodile žučne rasprave između Turske i Grčke, ali i polovine zemalja Bliskog istoka. Tamo je tradicija da žene nose što dužu kosu. Zahvaljujući tome, selo se našlo i u Ginisovoj knjizi rekorda, pa je nazvano i Selo Duge Kose. Prosečna dužina vlasi je 1,7 metara, a najduža prelazi i preko 2,1 metar. Ranije morale da kriju kosu Kosa je oduvek igrala ulogu u životu Jao žena iz ovog mesta. Do pre nekoliko godina bilo je veoma važno da niko, osim muža i dece, ne sme da vidi žensku kosu. Zbog toga su žene tokom leta i jeseni išle na reku da je peru, a posle bi je prekrile maramom kako bi bila skrivena od tuđih pogleda. Ranije je samo budući suprug mogao videti kosu Jao žene, i to se dešavalo isključivo na dan venčanja. Ipak, tradicija je napuštena 1987. Tokom života samo jednom mogu da je skrate, i to kad napune 16 godina, kada zapravo mogu da počnu sa traženjem mladića. Odsečena kosa čuva se i predaje mladoženji kao deo miraza. Svaka frizura nosi poruku Jao žene ističu kako im se kosa sastoji iz tri dela — prvi je deo koji se seče dok su mlade, drugi je kosa koja raste nakon toga, a treći su dlake koje otpadnu nakon svakodnevnog češljanja, koje se takođe čuvaju. Način na koji se nosi tako duga kosa ima posebnu poruku, pa ako je vezana oko glave, znači da je žena udata, ali da nema decu. Ako je vezana ukrug sa punđom na vrhu, znači da je udata i da ima decu, a ako nosi maramu oko glave, u potrazi je za suprugom. Ova moderna kompanija nastala je iz istoimene prodavnice knjiga. Katarina stoji ispred nedavno restauriranih drvenih polica na ulazu u knjižaru staru 282 godine, koji se poput duge cevi proteže duboko u stare zidine kuće koja takođe potiče iz 18. Renoviranje će biti završeno tek 2015. Planira se i otvaranje novog kafića i prostorija za održavanje raznih manifestacija. Ta grupacija, koja se sada sastoji od 53 knjižare, osam izdavačkih kuća i jednog književnog kluba, do 2010. Katarina de Novais Trgovina knjigama u Portugaliji teško je pogođena krizom. Prihodi od prodaje knjiga su prošle godine nastavili da opadaju, i to za 4,6 posto. Zbog teških mera štednje, koje je Portugalija morala da primeni od početka državne krize 2011. To je i glavni problem domaćeg tržišta. Katarina de Novais procenjuje da nekih 12 odsto mušterija koji kupuju preko Bertrandove digitalne platforme ne stanuje u Portugaliji. Većina portugalskih knjiga koje izdavači prodaju u inostranstvu odlazi u Afriku, a od toga skoro polovina u Angolu, zemlju čija privreda raste i u koju se odselilo desetine hiljada Portugalaca, u potrazi za poslom. Izlozi knjižare u Lisabonu Jezička barijera ometa izvoz Istovremeno, portugalski izdavači gotovo i da ne koriste tržište od preko od 230 miliiona ljudi kojima je portugalski maternji jezik. Naime, Portugalija se sa svojim bivšim kolonijama još uvek nije dogovorila o jedinstvenom književnom jeziku, koji bi mogao da se zajednički koristi u Evropi, Africi i Južnoj Americi. Ova zemlja je u poslednjih pet godina uspela da poboljša svoju izvoznu kvotu s 28 na 41 odsto. Pored toga, porasla je i privatna potrošnja — u trećem kvartalu 2014. Turisti koji vole knjige Ipak, stara knjižara u Šiadu ima i druge razloge za nadu. Naime, Lisabon postaje sve omiljenija turistička destinacija. U prvih deset meseci 2014. Ispred jednog od drvenih regala stoji moderno odeven stariji gospodin: Sunil iz Šri Lanke. Ovo mu je prva poseta Lisabonu. Knjižaru su njegova kćerka i unuka pronašle na internetu. Sunil razgleda dela portugalskih autora — među njima i dela dobitnika Nobelove nagrade Žozea Saramaga i pesnika Fernanda Pesoe koja su prevedena na engleski. Pripremaju se za rođenje, krštenje, slave… BADNJAČA, česnica, rođenčić, mladenčić, slavski kolač, kumovski hleb, kumova pogača, sabornik, vasilica, poskurica, samo su neki od srpskih obrednih hlebova. Pripremaju se za rođenje, krštenje, venčanje, slave, posle upokojenja. Zato i ne čudi što se u narodu često kaže da život, u stvari, prođe između dva hleba, prvog, umešenog za srećno rođenje, i onog koji se mesi posle upokojenja, za prelazak duše u drugi svet. Hleb simbolično sjedinjuje ljudskost i božanstvenost, a i sam je simbol sjedinjenosti jer sadrži mnogo zrna, pa kada se razlomi i podeli, označava zajednički i jedinstveni život. Po narodnom verovanju, čestnica, kako je još nazivaju, predstavlja Božju povojnicu koja se mesi kao uspomena na Isusovo rođenje, kada su ga pastiri darivali. S druge strane, običaji koji su povezani sa česnicom pokazuju da ona u suštini predstavlja useve što potvrđuje i verovanje da od ovog obrednog hleba zavisi rod useva, razmnožavanje stoke, zdravlje ukućana, napredak u poslovima i blagostanje kuće. Uloga i značaj ovog kolača u obliku vekne ili pogače, najbolje se vidi iz rituala njegovog pečenja. Pre nego što se stavi u peć, njegova gornja površina je zasecana nožem onoliko puta koliko je članova domaćinstva. Za svakog ukućanina, po starešinstvu, zasecan je zarez i izgovaralo se ime onoga kome je namenjen. Osim toga, kada je ispečen, ovaj hleb su morali da jedu svi ukućani da bi bili zdravi i veseli — objašnjavaju Biljana i Slobodan Jeremić na slici , osnivači Srpskog muzeja hleba u Pećincima. Uoči Božića, pak, za Badnje veče pripremana je badnjača, obično u obliku dvostruke ili trostruke pletenice na čijem jednom kraju je obavezno bio zaboden orah kao znak mudrosti, mira, plodnosti i dugovečnosti. Kraj zimskih i početak prolećnih običaja, kada je o obrednim hlebovima reč, pripada mladenčićima. Ovi hlebovi, međutim, predstavljaju i žrtvu, s obzirom na to da se namenjuju i kultu mrtvih. Nekada su, kaže naša sagovornica, obredne pogače sa otvorom na sredini, nalik đevreku, obavezno mešene i za Đurđevdan. Kićene su vrbovim grančicama i belim i crvenim cvećem uvezanim crvenim koncem. Njega je uoči slave mesila domaćica, od pšeničnog brašna i osvećene vodice. Slavski kolač se bogato ukrašava figurama od testa, golubom kao simbolom Svetog Duha, grožđem, klasjem, ali i poskurnikom, to jest pečatom. U sredinu slavskog kolača stavlja se i struk bosiljka povezan crvenim koncem radi zdravlja ukućana — kaže Ristićeva. I dan-danas u nekim krajevima Srbije, podseća ona, nad glavom novorođenčeta, naročito dečaka, lomi se i jede presan hleb povojnica, kojim se novorođenče simbolično prima u porodicu i zajednicu. Uvek se pripremaju dva — jedan za mladoženju, drugi namenjen mladi. Oba se ukrašavaju cvećem, granama, jabukama i pticama na granama. Jedino se razlikuju što sa mladinih grana ptice simbolično odleću jer odlazi u novi dom, dok na mladoženjine sleću budući da u njegovu kuću stiže novi član — priča Biljana Jeremić.